Догађај

ПОВОДОМ ЕВРОПСКОГ ПРВЕНСТВА У АТЛЕТИЦИ ЗА ЈУНИОРЕ У НОВОМ САДУ: КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ „КРАЉИЦЕ СПОРТОВА”
Сто година на трону
Још од 1912, када је Драгутин Томашевић наступио за Краљевину Србију на Олимпијским играма у Стокхолму, српски атлетичари су присутни на великој светској сцени овог спорта. И увек смо имали бар неко име међу врхунскима: легендарног Фрању Михалића, ненадмашног Артура Такача, златну Веру Николић, летећег Ненада Стекића, самурајског Драгутина Топића, несаломиву Оливеру Јевтић... Од 23. до 26. јула у Новом Саду своје нове кораке на том путу требало би да направе млади Ивана Шпановић, Татјана Јелача, Михајло Дудаш...

Пише: Хелена Дуковић

Случајност или не, али Срби, као осведочена спортска нација, приступили су великој спортској породици управо захваљујући „краљици спортова”. Краљевина Србија је 1912. године у Стокхолму први пут учествовала на Олимпијским играма, а атлетичар Драгутин Томашевић био је први српски спортиста који се, раме уз раме са најбољима тог доба, борио за медаљу. Остаће упамћено да је на маратону одржаном 14. јула 1912, у конкуренцији 62 атлетичара, заузео 37. место са временом 2:47. Овај историјски податак не говори само о томе колико је атлетика у то време била заступљена међу Србима, већ и да су они у овој дисциплини одувек били у корак са својим временом. Наиме, баш те године, 1912, основана је Међународна атлетска федерација (IAAF) и установљени први светски рекорди.

ПРВА ТАКМИЧЕЊА

Зачетак атлетике на нашим просторима везује се за Војводину и крај XIX века. Први клубови, основани у Новом Саду, Зрењанину, Суботици, већ су прославили стогодишњицу постојања. После Првог светског рата и у осталим градовима Србије и тадашње Краљевине Југославије почиње оснивање атлетских клубова и савеза, а „краљица спортова” је била врло популарна међу тадашњом омладином. Југословенски лако-атлетски савез основан је 1921. године у Загребу. Тај град одабран је за оснивање ове спортске организације зато што је у њему одржано прво атлетско такмичење на простору бивше Југославије, године 1878, а прва атлетска стаза направљена 1907. Била је од шљаке, дуга 500 метара, и налазила се у склопу фудбалског игралишта.

БАЛКАНСКЕ ИГРЕ

Развојем и ширењем атлетике на простору читавог Балкана, јавила се потреба и за организовањем једног великог такмичења. На годишњој скупштини Југословенског лакоатлетског савеза 1924. године, први пут се чула идеја о организовању Балканских атлетских игара, на којима се такмичили спортисти из из Краљевине Југославије и суседних земаља. Међутим, све је остало на идеји и лепим жељама до 1928. године, када је грчки савез заиста и покренуо акцију.
На састанку у Амстердаму, непосредно по завршетку Олимпијских игара, представници балканских земаља су једногласно одлучили да се следеће године, 1929, у Атини одрже пробне Балканске игре у атлетици. На њима су учествовали атлетичари из Бугарске, Грчке, Југославије и Турске. Пропозиције су предвиђале да ће се игре у атлетици одржавати сваке године и да ће земље учеснице послати најмање 20 такмичара и једног руководиоца. Између два светска рата, наши атлетичари су учествовали и на осталим престижним такмичењима, укључујући и Олимпијске игре.

У КОРАК СА СВЕТОМ

После Другог светског рада, почиње прави процват свих спортова, па и атлетике. Многа имена из овог периода остаће заувек упамћена по врхунским резултатима и освојеним медаљама у свим атлетским дисциплинама. Дугогодишњи генерални секретар Атлетског савеза Југославије, Ивица Матијевић, са поносом говори о тим данима.
– Стара држава, та велика Југославија, са скоро 25 милиона становника, имала је пуно спортског потенцијала. У спорт, дакле и у атлетику, систематски се улагало, што је и давало резултате. Осим тога, у тако великој држави је било и много више конкуренције, која је неопходна за спортски напредак. Када је Југославија разбијена, за очекивати је било и да спортски резултати у свим тим појединачним државама ослабе. Међутим, упркос свему, Србија је успела да одржи корак са светом. Увек смо имали бар неко име које је било у рангу врхунских светских атлетичара: Драгутин Топић, Стеван Зорић, Оливера Јевтић – истиче Матијевић.

ЛЕГЕНДАРНИ ФРАЊО МИХАЛИЋ

Прича о историји атлетике на нашим просторима не би била потпуна ако не бисмо поменули и неке од најбољих атлетичара и њихове успехе. Захваљујући сјајним резултатима, неки од њих су и до данас у очима бројних поштовалаца и љубитеља овог спорта готово легендарне личности.
Права жива легенда наше атлетике, са својих 89 година, сигурно је Фрањо Михалић. Титуле првака Југославије освајао је 14 пута, југословенске рекорде поправљао је 22 пута, три пута био је шампион Балкана. Победник је маратона у Атини, Бостону и Москви, „Кроса нација” у Паризу и „Поноћне трке” у Сао Паолу, а на Олимпијским играма 1956. у Мелбурну освојио је сребрну медаљу.
„Стартовали смо по спарном дану. Тешко се дисало, на главама смо имали беле капе с белим засторима на потиљцима. Француз Мимун и Финац Карвонен били су највећи кандидати за медаље. Мене су, такође, убрајали међу фаворите, јер сам те године на Балканским играма у Београду победио са два часа и 16 минута. Али, касније се испоставило да је стаза, која је мерена мотоциклом, била краћа. Свеједно, знао сам да могу да се упустим у борбу за олимпијске трофеје. Трчао сам уз водеће и чекао свој тренутак. На неким деловима стазе дрвеће је правило мали хлад и Мимун и ја смо се склањали у сенку као кад се рибе у плиткој води боре за дах. После тридесетог километра почела је одлучујућа битка. Мимун је појачао, ја сам прихватио изазов, а Финац Карвонен је заостао. Уста су ми била сува, мишићи на ногама се грчили, али жеља за успехом надјачала је све муке. Мимун се одвојио и хитао ка циљу, Карвонен је заостао за мном око 400 метара. Решен сам био да не дозволим било коме да ми угрози другу позицију и сребрну медаљу. Пун стадион ме је дочекао са одушевљењем, заборавио сам на све муке, издржао сам до краја, освојио сам олимпијску медаљу којој смо се сви ми Југословени много радовали”, испричао је у једном од својих бројних сећања на тај историјски дан, сликовито и јасно као да је било јуче, чувени Фрањо Михалић.

ЗЛАТНА ВЕРА

Због освајања прве европске златне медаље за Југославију, млада атлетичарка Вера Николић заувек је остала наша „Златна Вера”. Било је то на Европском првенству у Будимпешти 1966, када је са непуних 18 година у трци на 800 метара освојила прво место, победивши главног фаворита, искусну Жужу Сабо.
Још као јуниорка побеђивала је на кросевима широм Србије и Југославије, а са 16 година је постала репрезентативка, па чак и првакиња Балкана. Праву сензацију изазвала је у Лондону 1968. године, када је у „Кристал паласу” у трци на 800 метара претекла највећу наду британске атлетике Лилијан Борд и поставила светски рекорд резултатом 2:00,5. Верини резултати који ће остати заувек уписани златним словима свакако су и бронзана медаља у Атини 1969, злато на Европском првенству у Хелсинкију 1971, пето место на Олимпијским играма у Минхену 1972. године, када је постигла и нови југословенски рекорд (1:59,5).

НЕПОБЕДИВИ ТОПИЋ

Један од најбољих српских атлетичара свих времена, ако не и најбољи, свакако је Драгутин Топић. Са 19 година постигао је светски јуниорски рекорд у скоку увис, прескочивши 2,37 метара на Светском јуниорском првенству у Пловдиву 1990. Тај рекорд ни до данас није оборен.
Од тада, у богатој каријери овог атлетичара низале су се само победе. Био је првак Европе у Сплиту 1990, а 1993. постигао је државни рекорд са прескочених 2,38 метара, чиме је у самом врху ранг листе најбољих скакача увис свих времена. Био је победник на Универзијади у Фукуоки 1994, дворански првак Европе у Стокхолму 1996, трећи на Дворанском првенству света у Паризу 1997. Остао је упамћен не само по огромним успесима него и по специфичном слављењу победе. После сваког успешног скока, рукама би гестикулирао као самурајски ратници када замахују мачем. И заиста, било је у његовим подвизима нечег самурајског.

***

Наде
Тренутно, српска атлетика има неколико јуниора који су, у својој категорији, најбољи у свету и у које се полаже велика нада. Скакачица у даљ Ивана Шпановић, бацачица копља Татјана Јелача, десетобојац Михајло Дудаш на добром су путу да оставе неизбрисив траг у српској и светској атлетици. Колико су спремни за тако нешто, показаће већ од 23. до 26. јула у Новом Саду, током Јуниорског првенства Европе у атлетици. А главни изазов, свакако, очекује их 2012. године на Олимпијским играма у Лондону.